Mitovi i legende govori o tome da je ruzmarin stvoren od pene koja je nastala pri Afroditinom izalasku iz mora. Boginja ljubavi, Afrodita, ga je darovala ljudima: verovanje kaže da bi se onaj koji bi bio dodirnut grančicom ruzmarina u cvetu brzo zaljubio, a ako bi muškarac bio neosetljiv na miris ruzmarina, verovalo se da je nesposoban da voli i da ne zaslužuje napor zavođenja.

Kao simbol ljubavi i vernosti, svedok je svakog venčanja i obavezan ukras mladinog buketa.

U Velsu je postojalo verovanje da grančicu ruzmarina, iz buketa mlade, potopljenu u svadbeno vino treba čuvati kao zalog bračne sreće. Ako bi se bračna harmonija narušila, dom bi okadili grančicom ruzmarina da oteraju negativnu energiiju.

U Belgiji decu ne „donose rode“ već ih „nalaze u žbunovima ruzmarina“, a njegove grančice se čak stavljaju i u kolevku.

U antičko doba, ruzmarin je bio kultna biljka, kojoj je pripisivan i stimulativni efekat na moždanu aktivnost, pa su njegove grančice uplitali u venčiće koje su studenti i intelektualci stavljali na glavu, a devojke su ga poklanjale momcima koji su odlazili u rat, za uspomenu.

U Srednjem veku otkrivena su brojna lekovita svojstva ruzmarina. Tokom epidemija kuge koje su harale Evropom, u to vreme, ruzmarin, pomešan sa pelinom i drugim aromatičnim biljkama i potopljen u sirće, upotrebljavali su za fumigaciju (vid dezinsekcije) radi zaštite od zaraze. Lekovite masti i kupke od ruzmarina koristile su se za lečenje šuge i reumatskih bolesti. Ekstrakt cvetova ruzmarina bio je hvaljeno sredstvo za negu lepote koje su dame iz visokih krugova koristile za negu i podmlađivanje.

Rimski sveštenici koristili su ruzmarin prilikom religijskih ceremonija umesto tamjana, a u Engleskoj su njime kadili kuću nakon teških bolesti.

U Hrišćanstvu se ova biljka vezuje za Hrista i njegovu majku, a u narodu je važilo mišljenje da ruzmarin može da živi do 33 godine, onoliko koliko je Hrist imao kada je razapet.

Napoleon je koristio kolonsku vodu od ruzmarina, a Ofelija je, u čuvenoj Šekspirovoj sceni mentalnog rastrojstva, bratu Laertu dala ruzmarin da je ne zaboravi.

Kod nas ruzmarin ima posebnu simboliku i bez njega ne može da prođe ni jedna ozbiljnija svadba. A povod za taj običaj bio je medicinski. 

Jedna od legendi kaže da je u 14. veku Mađarskom vladala jedna kraljica koja se zvala Eržebet i bolovala je od artritisa.
Imala je jake bolove u zglobovima, nije mogla normalno da hoda i bila je pogrbljena. Pokušavala je da se izleči na sve moguće načine, čak su i najbolji evropski lekari dolazili na njen dvor, ali bez uspeha.
Jedan isposnik joj je pripravio vodicu od ruzmarina, koji joj je smanjio otoke oko zglobova i omogućio ne samo da se vrati normalnom životu, već i da se prolepša i podmladi.
Legenda kaže da je izgledala bolje, da se ispravila i bolovi su nestali. Po nekim verzijama priče kraljica je odlučila da se uda u 65. godini i to za kralja Švedske.
Kraljica je naredila da se na njihovoj svadbi svi gosti okite ruzmarinom. Taj događaj se ubrzo pretvorio u običaj i proširio po regionu, a lekoviti tonik je kasnije postao čuveni parfem “Ugarska vodica”.