Kroz istoriju, lavandi su se pripisivala razna magična svojstva, pa su je zbog toga ljudi koristili u razne svrhe: kulinarstvo, medicina, higijena.
Stari Rimljani upotrebljavali su lavandino etarsko ulje u kupkama, dok su prve hrišćanske zajednice verovale da struk lavande na kućnim vratima štiti od uroka i zlih sila. Takođe je bilo rasprostranjeno i drevno verovanje kako sadnja lavande donosi sreću.
Francuzi su je vekovima upotrebljavali kao mirisni ekstrakt u sapunima i parfemima. Danas se koristi u proizvodima namenjenim masnoj koži sklonoj aknama, dermatitisu i psorijazi.
Vojnici u Prvom svetskom ratu svuda sa sobom su nosili ulje lavande jer su ga koristili kao antiseptik za rane.
Jedna od legendi o lavandi kaže da je nekada živela devojka upečatljive lepote. Mladići su čeznuli za njenom pažnjom, a među njima bila su i dvojica razbojnika. Oni se nisu zaustavili na devojčinom odbijanju udvaranja, te su je presreli jednom prilikom i hteli da uzmu njenu “ljubav” po svaku cenu. Kada su joj strgli odeću sa tela, devojka se od stida okrenula ka zemlji i gorko zaplakala. Na tom mestu, gde su padale njene suze, počelo je da niče ljubičasto cveće i proširilo se tako da je obavilo i sakrilo njeno telo.
Razbojnicii su se, ugledavši to, uplašili i pobegli.
Ova legenda, sa mediterana, koja pripoveda o tome kako je navodno prvi put nikla lavanda, nosi sa sobom jedno verovanje, koje živi i danas: u polju lavande nijednoj devojci se ništa neprijatno ne može dogoditi.
Francuski kralj Čarls VI nije nigde putovao bez svojih omiljenih jastuka punjenih lavandom, jer je samo tako mogao lako da zaspi.
Dame širom Engleske i Francuske su i svoje rukavice umakale u parfemske vodice lavande kako bi imale čime lečiti iznenadne vrtoglavice i nesvestice.
Lavanda je esencija duše, savršen simbol nežnosti i majčinske ljubavi koju mitologija prezentuje kroz crte Boginje Majke, Demetre, koja je isto što i egipatska Izida i rimska boginja plodnosti i poljoprivrede Cerera.
Boginja plodnosti koja je čovečanstvu dala ječam i pšenicu, nežna i darežljiva Demetra je povezana sa mitom svoje ćerke Kore.
Ugrabljena od Hada, boga podzemlja koji je želio da je oženi, Kora je nestala (na očaj svoje majke koja ju je obožavala i putovala zemljom uzduž i popreko ne bi li je pronašla).
Kad je saznala da je njena ćerka Hadova zatvorenica u podzemnom svetu, Demetra je u svom očaju učinila da zemlja postane suva i neplodna, što je biljkama onemogućilo rast sve dok joj Zevs nije pristao pomoći.
Pronađen je kompromis koji je omogućio Hadu da zadrži Koru (koja je postala Persefona) tri meseca u godini, dok Demetra, preplavljena radošću, može imati svoju voljenu ćerku kraj sebe devet meseci.
Ta alegorija ciklusa godišnjih doba vegetacije i nezaobilaznih devet meseci trudnoće takođe se odnosi i na ljudsku dušu, Koru.
Kao ćerka sveopšte „Duše“ ona je napušta da bi se inkarnirala na zemlji, no konstantna ljubav, briga, nežnost i darežljivost njene božanske Majke nikada joj ne prestaje davati podršku, utehu i duhovnu hranu.
Pateći zbog kćerke (čovečanstva) i radujući se s njom Boginja Majka utisnula je u žensku dušu sećanje na prirodnu sklonost prema nežnosti, predanosti, odanosti i odricanju.