Smilje ili Helichrysum dolazi od grčke reči Helios što znači sunce i chrysos što znači zlato. Ovu biljku slobodno možemo nazvati zlatno sunce.

Još u davna vremena stari Grci su otkrili najznačajniju ulogu ove biljke, oni su koristili smilje kako bi vidali rane i povrede, opekotine, ujede i različita kožna oboljenja. U narodu se još od davnina, baš iz tih razloga, pravio melem od smilja za rane, a zajedno sa nevenom ovi melemi su se primenjivali u lečenju kože i sluzokože

U grčkoj mitologiji smilje su smatrali Aplonovim cvetom, spominje se da je Apolon na ulazu u Delfe nosio venac od smilja kao simbol sopstvene besmrtnosti.

U Homerovom epu “Odiseja” spominje se jedna od mnogih upotreba smilja. Naime, Odisej je doživeo brodolom i ostao zarobljen na ostrvu. Kada se vratio na feačansku obalu upoznao je prinzecu Nausikaju neopisive lepote. Legenda kaže da je zahvaljujući smilju njena lepota bila božanska i da je likom podsećala na Artemidu.

Tokom vekova zanemarena je upotreba smilja. Ova čudotvorna biljka vraćena je u upotrebu tokom 19. veka zahvaljujući Napoleonu Bonaparti. On je doprineo širenju saznanja o terapeutskim prednostima smilja jer se ono u velikoj meri koristilo u njegovoj domovini, Korzici.

Tokom Prvog svetskog rata smilje se koristilo za dezinfekciju, pročišćavanje vazduha u bolnicama i kako bi se sprečilo širenje bolesti.

Smilje je opevano u mnogim narodnim pesmama, a zbog svog aromatičnog mirisa vezuje se za mlade devojke.

Postoji verovanje da ukoliko žena ne može da zatrudni taj problem može rešiti ako na glavu stavi venac od smilja. Upravo po ovoj biljci je nastalo nekoliko ženskih i muških imena: Smiljana, Smilja, Smiljka, Smiljko i Smiljan.

Naši preci su brali ovaj cvet i povezivali ga sa magijskim obredima. Devojke su se na dan venčanja kitile smiljem, a životinje na određene verske praznike. U našem narodu smilje ima izuzetno dugu tradiciju, a smatra se da je uz bosiljak ova biljka najvažnija u narodnoj medicini.